САГЛАСЈЕ НЕУСАГЛАСИВОГ У ПИСМИМА ИЗ НОРВЕШКЕ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

Abstract

Упркос флуидности, као канонизованој одлици путописног жанра, Писма из Норвешке Исидоре Секулић пружају могућност истраживања особености наративизације доживљеног, превасходно кроз есејистички слој приповеданог. Нашавши се у простору другог и другачијег, с почетка XX века, Секулић проговара о људима дефинишући их категоријама дивље природе кроз коју пролази, али и уз помоћ кључних имена локалне митологије. Описујући звукове у фјордовима реферира на чувена дела класичне музике, а бројне импресије употпуњују велика имена европског књижевног круга. Европоцентричним приступом земљи која представља европску маргину – Норвешкој – избегавајући стереотипе о Другом, проговара кроз категорију рода, нације и вере. Уместо очекиваног патријархалног, као узорка за даље тумачење, Секулић говори о неудатим женама (старим девојкама) као стубу норвешког здравог слоја друштва које води напретку. Изражавајући се у категоријама које иако „у сукобуˮ нису дихотомије, померајући границе очекиваног, Исидора Секулић говори о свеопштем сагласју супротно усмереним радњама у свим сегментима живота описиване земље.