СТАНОВАЊЕ УЧЕНИКА ПРИ ОСНОВНИМ ШКОЛАМА У СРБИЈИ КРАЈЕМ 19. ВЕКА И ПРИМЕР ИНТЕРНАТА У БУНУШИ

Abstract

У раду је из историјско-педагошке перспективе сагледан феномен становања ученика при сеоским основним школама у Србији XIX века који је био условљен недовољно развијеном школском мрежом. Циљ рада је да се утврде обим и карактеристике ове појаве, њена позиција у нормативним школским оквирима, облици смештаја ученика при школама, васпитна функција школе у таквим околностима и организација
школских интерната. Посебна пажња посвећена је интернату у Бунуши код Лесковца (1888–1890) као примеру добре праксе. Истраживање је засновано на примени историјске методе и студије случаја у оквиру којих се анализирају примарни и други релевантни извори. Резултати анализе показују да је у првој деценији по увођењу школске обавезе у Србији око трећина од укупног броја ученика школу похађала изван места становања, да је овај проблем остајао на маргинама нормативних школских оквира и у пракси је био препуштен родитељима, школским одборима и учитељима који су се углавном залагали за интернатски смештај ученика. Такав смештај, иако решење изнуђено околностима, у
неким случајевима je доприносио оснаживању васпитне функције школе и јачању њених веза са локалном заједницом. Случај интерната у Бунуши показује да су педагошко знање, иницијативност и ангажман учитеља били кључни чиниоци у обезбеђивању адекватних услова и остваривању педагошких могућности интернатског смештаја. Значај овог истраживања огледа се у осветљавању недовољно истраженог феномена у историји школства у Србији који је у великој мери неповољно утицао на реализацију увођења школске обавезе, као и у ближем разумевању улоге учитеља као иницијатора и носиоца у решавању посматраних проблема.