ДРАМАТУРГИЈА ОТУЂЕЊА, ПАНОПТИЦИЗАМ И БИО-ПОЛИТИКА У ДРАМИ Blasted САРЕ КЕЈН

Abstract

Циљ овог истраживања је да се у контексту теза драматургије отуђења Бертолта Брехта у вези са техникама наглашавања и представљања отуђености испитају поменути елементи у драми Саре Кејн Blasted, као и фукоовски механизам био-политике и паноптичке манипулативне технике власти коју држава примењује са циљем контолисања понашања субјекта Аналитичко - синтетичком методом примењеном на тумачење драме наилазимо на разорене, изманипулисане индивидуе, интериоризоване свести, преиспитујуће сексуалности, које контролисане и онемогућене да управљају својим делањем, кроз свеприсутно насиље одражавају друштвени систем који их окружује. Индивидуе макро - план хаотичног ратног стања преносе на свој микро - план недостатности, беспомоћности, насиља над телом. Конструише се један радикално фрагментисани свет у коме су субјект, језик и тело изложени разарању. Главни израз драматургије отуђења су језик и тело. Говор флуктуира од вулгарног, агресивног до пинтеровског одсуства речи и тензичне тишине. Дијалог је средство контроле и манипулације. Тело је изложено сексуалном насиљу, инвалидитету, глади све до границе дезинтеграције. Тело постоји као објекат и као субјект насиља, што ствара екстремни ефекат отуђења, истовремено са распадањем идентитета. Субјекти бивају дефинисани кроз своје порекло, сексуалност, искуство у насилничким чиновима. Моћ улази у ткиво тела, а свеприсутни дискурс о сексуалности, био-политиком истовремено је и контролише и подстиче, вешто мењајући стратегију. Садистичке и мазохистичке тежње удружене са нагоном смрти наглашавају имлозију идентитета субјекта. Механизам моћи, који се некада огледао у кажњавању тела, а потом померио на интериоризовану свест и сапету егзистенцију услед идеолошке и епистемолошке датости, у овој драми сједињује ова два облика, преплиће их и драматургијом отуђења интензивира  и наглашава.